Ponekad, u istoriji jednog naroda, pojavi se ličnost koja tiho, a ipak snažno, promeni tok vremena. Takva ličnost bio je profesor Jovan Živanović, čovek čije ime i danas odjekuje među poljima prepunim cvetova i u svakom zanosnom letu pčele. Njegovo ime izgovara se s poštovanjem među pčelarima, a njegovo delo nije zapisano samo u knjigama, već je utkano u dušu svakog pčelara koji prepoznaje mudrost u radu tih malih bića.
Rođen 12. februara 1841. godine u Sremskim Karlovcima, Jovan Živanović je bio daleko više od profesora gimnazije. Bio je vizionar i pionir modernog pčelarstva u Srbiji, čovek koji je svoj život posvetio ne samo obrazovanju, već i unapređenju pčelarstva kao nauke i zanata. Većinu svog života proveo je u učionici, a njegov pravi svet bile su košnice, medonosne pčele i priroda, koju je voleo i proučavao s najvećim poštovanjem.
Već u ranoj mladosti, Živanović je razvijao duboku povezanost s prirodom. Pčele su ga fascinirale – ne samo zbog meda koji proizvode, već zbog mudrosti i reda u njihovom svetu. U pčelama je video snagu i harmoniju koju bi i ljudsko društvo trebalo da poseduje. Ta strast prema pčelama nije bila samo hobistička, već duboka filozofska povezanost s prirodnim ciklusima. U vreme kada je pčelarstvo u Srbiji bilo tek u začecima, Živanović je prepoznao potrebu da se pčelarenje modernizuje i prilagodi savremenim metodama. Putovao je po Evropi, učio od najeminentnijih pčelara, a zatim se vratio u Srbiju s misijom da svoja znanja prenese domaćim pčelarima. Njegov udžbenik Srpski pčelar postao je temelj u pčelarskim krugovima, vodič kroz sve aspekte brige o pčelama. Profesor Živanović nije doneo samo tehniku – bila je to filozofija.
Jovan Živanović nije samo želeo da se pčelarstvo unapredi kao zanat, već kao nauku. Uveo je košnicu sa pokretnim saćem, tzv. Amerikanku, jer nije želeo da uguši pčele da bi uzimao med, a njegov rad na proučavanju ponašanja pčela doneo je nove uvide koji su omogućili veću produktivnost i bolju zaštitu pčela. Njegov pristup bio je sveobuhvatan – verovao je da je pčelarstvo mnogo više od sakupljanja meda. To je bila umetnost održavanja balansa u prirodi. Njegova racionalna košnica postala je simbol tog balansa, jer je omogućila pčelama da rade u skladu sa svojom prirodom, dok je pčelarima olakšala rad i omogućila veću produktivnost.
Osim što je bio naučnik, Živanović je bio i učitelj u najdubljem smislu te reči. Kroz predavanja i radionice, nesebično je prenosio svoje znanje o pčelama. Njegova vizija o važnosti pčela za ceo ekosistem postala je duboko ukorenjena u srcima onih koji su nastavili njegov rad. Živanović je verovao da su pčele ključne za održavanje života, ne samo zbog meda, već zbog oprašivanja i njihovog uticaja na čitav ekosistem. I to je ono što je nesebično delio sa svetom – ne samo tehniku, već i svest o značaju prirode i potrebe da se ona očuva.
Jovan Živanović nije bio samo pčelar – on je bio i lingvista, ali i čuvar mudrosti koju nam priroda pruža, posrednik između sveta ljudi i sveta pčela. Svaka moderna košnica, svaki pčelar koji s pažnjom vodi računa o svojim pčelama, nosi u sebi deo Živanovićeve strasti i predanosti.
U vremenu kada se pčele suočavaju sa sve većim izazovima – od pesticida, preko bolesti, do klimatskih promena – nasleđe Jovana Živanovića podseća nas na to koliko su pčele važne za održavanje ravnoteže u prirodi. Njegovo ime ostaje zapisano ne samo u istoriji srpskog pčelarstva, već i u srcima svih nas koji prepoznajemo koliko je važno negovati taj delikatni odnos između čoveka i prirode.
Zahvaljujući njegovom vizionarskom radu, pčelarstvo koje danas poznajemo ne bi bilo isto. A mi, njegovi sledbenici, ostajemo večno zahvalni na tom nasleđu koje je ostavio – nasleđu koje traje, zuji i živi u svakom letu pčele, u svakom cvetu, u svakom gramu meda.
U to ime, Beogradsko udruženje pčelara predlaže osnivanje Nacionalnog dana pčelarstva u Republici Srbiji, 12. februara, na dan rođenja prof. Živanovića, kao omaž njegovom radu i stvaralaštvu.
